Sreća - nesreća, tko zna?... Novo!
0 preuzimanja
Jedino bogatstvo siromašnog starca bili su njegov sin jedinac i jedan konj koji mu je orao njivu, pa su imali što jesti. Kad je jednog dana konj pobjegao, svi su u selu povikali: Ajme nesreće! Svi osim starca koji je govorio: Sreća? Nesreća? A tko to zna... Za par dana konj se vratio i doveo za sobom cijelo krdo divljih konja. Svi viknuše: Koja sreća! Svi osim starca koji je govorio: Sreća? Nesreća? A tko to zna... Starčev sin slomio je nogu pokušavajući pripitomiti jednog od divljih konja i svi u selu graknuše: Ajme nesreće! Jedino starac govoraše: Sreća? Nesreća? A tko to zna... Uskoro se i zaratilo pa jedino starčevog sina zbog slomljene noge nisu regrutirali u vojsku. Svi naravno viknuše: Kakva sreća! Svi osim mudrog starca koji je i dalje govorio isto: Sreća? Nesreća? A tko to zna...
Anthony de Mello
| Pregleda: | 2407 Pregleda |
| Preuzimanje: | 0 puta |
| Ažurirano: | 22. 11. 2019. |
Slični dokumenti
Vuk je slijedio stado. Nije mu htio nauditi. Pastir ga, iz početka, nije držao za prijatelja, i gledao ga je s velikim nepovjerenjem. No vuk je uporno slijedio stado a da nije oteo niti jednu jedinu ovcu. Tako se pastir uvjerio da u njemu ima čuvara, a ne neprijatelja. Jednoga dana morao je otići u grad, i ostavio je stado na čuvanje vuku. A vuk je iskoristio svoju šansu: bacio se na stado i požderao dobar dio. Kad se pastir vratio i našao ostatke svoga stada rekao je: “KOJA SAM JA BUDALA BIO KAD SAM POVJERIO OVCE JEDNOM VUKU?” Ezopova basna
U trgovinu namirnica ušla je žena odjevena u odjeću koja joj je bila prevelika.
Pristupila je vlasniku trgovine i prigušenim glasom zatražila nešto hrane na dug, jer joj je muž teško bolestan i ne može raditi, a imaju četvoro djece. Vlasnik se izderao na siroticu da iziđe van. Žena je žalosno moljakala: »Molim vas gospodine! Novac ću donijeti čim budem mogla!»
Vlasnik je na to zavikao da ne daje robu na dug. Jedan kupac pristupio je trgovcu i zamolio ga da pomogne sirotoj ženi.
Ovaj joj se obratio, kako bi se grubo našalio: «Imaš li popis stvari koje ti trebaju?» Žena je potišteno odgovorila: «Da gospodine.»
«Položi popis na vagu. Dat ću ti onoliko koliko on teži» reče trgovac.
Žena je izvadila komadić papira, nešto na njega dopisala i pognute glave stavila na vagu.
Tanjur vage na koji je stavila papirić spustio se do kraja. Prodavač je otvorenih usta provjerio vagu. Bila je u redu. Vratio je papirić na tanjur a na drugi počeo stavljati paketiće s hranom, kutije, vrećice i konzerve. Jezičak na vagi nije se ni pomakao.
Konačno je zgrabio papirić. Nije to bio popis namirnica nego molitva:
«Bože moj, ti znaš u kakvoj sam situaciji i znaš što mi je sve potrebno, sve povjeravam tebi.»
POUKA: Bog uvijek zna težinu naših molitava.
Bruno Fererro